Нобеловац Стиглиц: Кризу су изазвали сукоб интереса и похлепа

Џозеф Стиглиц је најпознатији нобеловац-критичар америчке економије и ексклузивно за Магазин Business  је 12. новембра 2008. одговорио (путем електроснке поште) на низ питања која се односе на светски економски проблем број један: финансијско-економску кризу и њене последице.

Питање: Сада сте постављени да руководите стручним телом Генералне скупштине УН за праћење глобалне финансијске кризе. Зашто је до кризе дошло? Да ли је морало да дође?

Одговор: Много елемената је допринело погоршању ситуације. Бонитетске куће су веровале у финансијску алхемију; да могу да претворе стамбене кредите са рејтингом Ф, одобраваних лицима која нису кредитно способна, у хартије од вредности са рејтингом А, које су довољно сигурне да буду у пензионим фондовима. У овом сектору су преовладавали сукоб интереса и похлепа, који су довели до „кратковидог“ и рискантног понашања.

Државна администрација и Федералне резерве су зачуђујуће касно увиделе проблем, а када јесу, прво нису добро одреаговале, а касније је настала паника. Стимулативни пакет одобрен у фебруару 2008. очекивано није успео да обузда кризу. Администрација је опет мислила да је смањење пореза лек за све болести, али не и у овим околностима.

Питање: Колико ће криза трајати? Како ће се из ње изаћи? Ко ће највише страдати? Како оцењујете улогу САД у најновијој економској кризи?

Одговор: Колико ће криза трајати делимично зависи од мера имплементираних у будућности. Администрација се ослања на давање огромних трансфузија крви пацијенту који умире од унутрашњег крварења: ништа се не ради у циљу заустављања таласа одузимања имовине. Милиони Американаца су већ изгубили своје домове и милиони ће их изгубити у предстојећим месецима.

Ово је људска трагедија, а не само економска криза. Морамо донети јаке и ефективне мере као што је реформа банкротства, помоћ домаћинствима која имају ниске приходе да постану власници кућа – ми плаћамо позамашни део тих трошкова за појединце који имају више приходе путем пореских олакшица.

Поред тога, треба нам и снажан стимуланс. Имајући у виду заоставштину великог дуга који је оставио Буш, неки се питају да ли можемо то себи да приуштимо. Одговор је да не можемо да приуштимо да то не урадимо. Ако не обезбедимо снажан стимуланс, економија ће и даље бити у паду, смањиће се приходи од пореза и дефицит ће се повећати у сваком случају.

Али, нећемо повратити поверење ако не променимо понашање банака. Све што смо до сада радили је да смо им давали више новца. Потребни су нам строги закони, не само како бисмо повратили поверење, већ да бисмо смањили могућност да се оваква криза понови.

У најбољем случају – имајући у виду грешке које смо већ направили – опоравак неће почети пре краја 2009. или 2010. Али питање је: чак и када опоравак почне, да ли ће то бити снажан опоравак или ћемо ући у депресију сличну јапанској. Шта ће заменити принцип америчког опсесивног потрошачког друштва?

Питање: Какав је, онда, капитализам систем кад, очигледно, повремено захтева државни интервенционизам. Ти циклуси у којима је потребан интервенционизам се понављају?

Одговор: Тешко је поверовати да је, имајући у виду историју капитализма, толико људи сматрало да тржишта могу сама себе да регулишу. Али, очигледно, неки људи јесу веровали, и то они на одговорним позицијама.

Чак је и „првосвештеник“ „laissez faire“ капитализма (најтврђег капитализма), Алан Гринспен, председник Америчких федералних резерви, додуше са закашњењем, признао да су и они погрешили. Та грешка је скупо коштала: порески обвезници су изгубили милијарде, власници кућа своје домове, радници послове, пензионери су осиромашили у старости, а милионима Американаца се распршио сан о бољем животу.

Питање: Како сада оцењујете транзициони процес европских земаља у капитализам, пошто је прошло већ 20 година од почетка тог процеса? Да ли је био неопходан и шта је донео свету?

Одговор: Најважнија тековина транзиције је демократија. Ране године транзиције показале су се разочаравајућим у многим земљама. Бруто национални производ је опао, а сиромаштво и неједнакост су се повећали.

Ово је посебно видљиво у оним државама које су поступале по смерницама „шок терапије“ и мерама „Вашингтонског консензуса“, препоручених од стране ММФ-а.

У већини земаља која су позване да се придруже Европској Унији, дошло је до правог бума. Приступ огромном тржишту јесте био од велике користи, али је економском буму допринео и развој институција: бољи правни оквир, боља регулатива, боље корпоративно управљање.

Занимљиво је да су неке од ових земаља увеле бољи правни оквир од оног који преовлађује у већини „уређенијих“ земаља. То је због тога што су имале једну предност: могле су да, на примерима других земаља, виде шта се показало успешним, а шта не у пракси.

Питање: Један сте од најистакнутијих антиглобалиста. Како се осећате сада када сте, као антиглобалиста, позвани да решавате светску кризу коју је изазвало неолиберално тржиште? Да ли, помало, имате и личну сатисфакцију, јер сте упозоравали да ће се ово десити?

Одговор: Ја заиста јесам предвидео да ће до кризе доћи. То је делимично било услед теорија чијем сам развоју раније допринео, а које се тичу чињенице да су теорије тржишта са несавршеним информацијама далеко боље од теорија са савршеним информацијама и од савршених тржишта.

Питање: Како неко ко пред очима има ову кризу може и да поверује у „рационална очекивања“, „савршену рационалност“, или у било коју другу претпоставку на којима се заснивају стандардне анализе?

Одговор: Жао ми је што је до кризе дошло. Жао ми је што није посвећена довољна пажња на упозорења која су стизала не само од мене, већ и од других. Жао ми је што, како смо улазили у све дубљу кризу, нису предузете ефектније мере како би се спречило да криза дође на тако висок ниво, на какав се чини да ће доћи.

Али, не изненађује чињеница да решења која нуде они који немају разумевање тржишта, са свим тржишним ограничењима и несавршеностима, у ствари не функционишу. Ми смо тражили од људи који су направили овај хаос да пронађу решења. Да разумеју основе економије, они не би ни дозволили да до ове ситуације уопште и дође.

Ја, са друге стране, нисам анти-глобалиста. Ја сам до сада критиковао начин на који се управља глобализацијом и трудио се да то управљање побољшам. Глобализација има потенцијал да поправи животне стандарде људи, а то се на неким местима и догодило. У неким земљама је глобализација чак допринела и смањењу сиромаштва. Али, у највећем делу света, глобализација је допринела нестабилности, сиромаштву и неједнакости.

Питање: У својим књигама „Противречности глобализације“ и „Шансе глобализације“ указали сте на негативне економске и политичке аспекте глобализације и предложили сте реформу система светских монетарних резерви, затим нови, праведнији глобални трговински уговор, као и веће право земаља у развоју при одлучивању у међународним финансијским институцијама. Шта бисте тим својим предлозима сада додали?

Одговор: Ове реформе које сте навели су најзначајније. У кратком року, потребна нам је боља макро-економска координација, као и више финансијских средстава за помоћ земљама у развоју које ће, изгледа, постати невине жтрве ове кризе.

Такође, потребно је спровести фундаменталне реформе по питању управљања глобалним финансијским системом, где ће развијене земље водити антицикличну монетарну и фискалну политику, а земље у развоју бити проморане да чине управо супротно.

Питање: Како видите будућност светске економије – америчке, европске, азијске, арапске, афричке?

Одговор: Америка сада „извози“ свој пад остатку света. Теорија о независним тржиштима је увек деловала као мит, а то се и потврдило. Америка је и даље највећа светска економија. Ипак, она више није покретач глобалног економског раста, она више није „глобални спасилац“, она је морала да потражи помоћ других како би сама отплатила своје дугове, па чак и како би финансирала рат у Ираку.

Велике су шансе да ће развој кренути у правцу мулти-поларног света, а то се може показати корисним за глобалну стабилност.