Српско предузетништво и душебрижници

14 04 2010

Да ли можете да појмите да су наши преци живели у капитализму? Београд је крајем 30-их година прошлог века имао око 300.000 становника и сви они су могли да виде и чују рекламе које их подсећају да штеде у штедионицама, инвестирају у акције, купују осигурања и др. У Загребу је још 1897. године основано „Српско привредно друштво – Привредник“ које је деловало као невладина организација са мисијом да школује и помаже у запошљавању младих. Они су школовали, стипендирали и запослили преко 35.000 младих шегрта, предузетника и будућих привредника широм краљевине.  Година 30-их ХХ века у нашој земљи је деловало око 900 банака, а 1933. године је извоз надмашио увоз, иако је наша земља углавном продавала пољопривредне производе и стоку.

Тај развој је прекинут почетком Другог светског рата. После рата, све до уласка у нови миленијум, следи временско раздобље неповољно по српско предузетништво али и привреду. Бити предузетник, у доба Титове Југославије (тзв. приватник), је било тешко или готово немогуће. На пример, по сведочењу мог деде приватника, био је ограничен број радника које можете запослити, пословних јединица које можете имати (само једна), а дажбине на зараду су износиле и до 80% а за запослене и до 125% нето плате, итд.

Српска привреда је имала другачију врсту проблема. Поред тога што су се фабрике градиле на нелогичним локацијама, српска привреда је зависила од стања у другим републикама Титове Југославије. Међутим, привреди је  превасходно фалило знање. Новац је стигао путем кредита, ратне одштете, национализацијом и другим типичним методама отимања. Много српских интелектуалаца и стручних економиста и бизнисмена је убијен или протеран од стране победника, па су на чела нових предузећа дошли неки други људи. Поред тога што већина тадашњих директора није имала знања о стратешком и оперативном менаџменту они су морали да науче да послује у југословенској верзији комунизма. Чест је случај да машине и целокупна постројења нису обнављана од када су увезена после рата. Надаље, велики број радника је запослен по политичкој директиви иако за тим радним местима није постојала потреба. Скроман број наших предузећа је успевао да буде конкурентан са оним у капиталистичким земљама, поготову почетком 80-их година.

У односу на културу и историју српске нације период комунизма и нетржишног пословања је трајао кратко али последице које је оставио данас су осетне.

Из свега се може закључити да српско предузетништво има традицију чак и у тешком периоду Титове Југославије. Због тога је потребно да се држава односи према грађанима онако како они то заслужују у складу са њиховим традицијама.

Задатак државе је да успостави фер правила на тржишту која важе за све. Недавно су се српски одгајивачи живине са правом бунили јер због наше бирократије  и одређених  „техничких проблема“. На пример у Републику Хрватску нису могли да извезу ни једно пиле, док је из ње увезено преко 100.000 пилића. Овај пример није изолован и сличних у нашој привреди има недопустиво много. Заиста вређа интелигенцију истина да је једна мала краљевина (пре 100 година), укљештена међу две велике силе, у то доба готово неписмена, успела да победи у „царинском рату“ а данашња Србија препуна „интелектуалаца“ не може да се избори са хрватским пилићарима.

Решавање проблема би почели реформом државне администрације. Реформа државне администрације се огледа у ефикасном и јефтином државном апарату. Поред реформи које су до сада спроведене оне морају да се наставе. Резање сувишних процедура и успостављање јасних, транспарентних правила уз смањење воље појединаца. Држава треба да убира порезе и остале дажбине реално. Потребно је да предузетници али и целокупна привреда са државом има контакт посредством информационих технологија и да готово целокупну админстрацију обавља на тај начин. Јефтиније је за послодавце и јефтиније за државу а неупоредиво ефикасније и ефективније. Издојио бих реформу Агенције за привредне регистре као добар промер да у Србији може да дела државна институција налик на западне.

Зар није чудно што се основано претпоставља да су плате које се финансирају из буџета више, не ретко и неколико пута него што су плате у предузетништву? Наравно званичног податка о платама у предузетништву нема, јер Републички завод за статистику не обрађује ове важне податке. Предузетника и запослених у предузетништву има око пола милиона што чини око једне четвртине укупних запослених у Републици Србији. Питам се како ови људи не заслужују да се статистички не узимају у обзир?

Политика пореза и доприноса на плате се мора променити. За све важи иста стопа пореза али доприносе плаћа исто онај ко има 1.000.000 динара плату и онај ко има 158.000 динара. На тај начин грађани који имају нижу плату субвенционишу оне који имају вишу. Сви добијају исту услугу тако да не постоји разлог да они који имају веће плате плаћају више доприносе за здравство. Скоро смо чули најаве о повећању ПДВ-а и укидању доприноса за најниже плате. Наравно да ће укидање доприноса на најниже плате наићи на одобравање предузетника јер ће олакшати пословање. Међутим, то није пракса у модерним економијама и то неће допринети развоју.

Надаље, реформа високошколског система треба да има као један од циљева изучавање и образовање из области предузетништва. На релевантним државним универзитетима се та област не изучава или изучава у скромном обиму. Предузетницима је изузетно потребна логистика у научно-образовним институцијама државе. Не само на универзитетима већ и у основним и средњим школама. Школарце је неопходно учити основе о функционисању понуде и тражње. Треба да имају осећај о томе колико новац вреди.

Српском предузетништву, закључио бих, не требају „душебрижници“ који ће да их штите од „суровог“ и „злог“ капитализма, већ реформе државне администрације, нова либерална политика о порезима и доприносима, укидање такси које немају сврху и реформа (високо)школског система. Дакле, не треба „милостиња“ већ фер правила игре.

———————————————————————————————————-

Текст је објавила „Слободна мисао“: http://slobodnamisao.net/article.171.news.html





Српско предузетништво и продавци магле

26 02 2010

Текст објавила Политика: http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srpsko-preduzetnishtvo-i-prodavci-magle.sr.html

Најважнији мотор привреде једне модерне и развијене државе чине предузетници и мала и средња предузећа (МСП). Наша модерна, релативно капиталистичка, привреда је почела да се развија почетком 90-тих година прошлог века. Изазов развоја предузетништва сачекао је наше грађане потпуно неприпремљене. Као и много пута и у многим областима живота, наши грађани нису имали подршку државе какву заслужују.

Грађани старости између 20 и 40 година су почели да раде приватне послове у времену санкција, хиперинфлације, нестабилне инфраструктуре итд. Међутим, оно што се занемарује је да су ти људи живели и школовали су југословенској верзији комунизма и нису имали искуства како слободно тржиште функционише.

У периоду до 2000. године тржиште у СР Југославији није било отворено. Предузетници су у том периоду су имали бројна ограничења. Поред оних који намеће капиталистички систем они су имали и нелогичне законске акте, гломазну бирократију, споро и корумпирано судство, велику количину производа и услуга чије цене директно или индиректно контролише држава, сиву економију која цвета, универзитете који нису пратили развој капитализма и науке у свету, неприватизоване државне фирме, огроман број запослених који не примају плате…

Данас је ситуација нешто боља и наше предузетнике чекају нови изазови за које, примећује се, нису довољно припремљени.

Сада је олакшано основати предузетничку радњу, курс је релативно стабилан, царине на увоз се смањују, укинуте се визе за путовање у ЕУ, плате су вишеструко веће, сива економија је смањена, инфлација је подношљива… Међутим, на другој страни се примећује спора администрација, превише прописа и институција контроле, споро решавање судских спорова, лоше регулисано пензијско-инвалидско осигурање, велики број такси, нерзвијена привреда, лоша инфраструктура јужно од Београда, скупи кредити, злоупотреба монопола итд.

Надаље, на релевантним факултетима у нашој земљи се не изучава предузетништво или се изучава у скромном обиму. Оваква ситуација даје стимуланс лажним интелектуалцима и „продавцима магле“.

Управо је ово право поднебље за злоупотребу људи који желе да поштено раде, запосле друге људе и поштено зараде. Наши потенцијални, садашњи и будући предузетници не знају шта им тачно недостаје да би напредовали. Многи сматрају да је једино што им недостаје јесте – новац. Други сматрају да су везе и послови „испод жита“ оно што им треба да би основали фирму. Наравно да се без новца не може замислити пословање нити без добрих познастава. Међутим нико тим људима није рекао да је сујета један од главних „убица“ предузетника. За оне који су ипак успели да савладају своју сујету и да питају за савет сачекали су их бројни курсеви, семинари, интернет стране и државне институције да им „помогну“.

Не желим да сумњам у добу вољу државе да помгне предузетништву. Држава је основала Фонд за развој и Агенцију за развој малих и средњих преузећа али и још неколико институција се баве овим проблемом. Међутим, резултати нису добри што значи да се нешто мора мењати.

Већина оних који су ишли на курсеве, семинаре, часове и покушали да се више информишу наишли су на људе у оделима који су са осмехом говорили језиком који они готово да не разумеју. Акције, берза, фондови, маркетинг, „адвертајзинг“, „тотал дизајн“, брендинг, операциони и пројектни менаџмент, управљање трошковима…

Ти људи би им причали занимљиве приче, користили ове термине, забављали би их. Слушаоцима би било лепо док су ту. Међутим, шта су они од тога могли да примене у свом послу? Готово ништа. А шта су добили „продавци магле“? Изузетан хонорар.

Приметно је да се ниво информисаности, поготову код младих људи, мора подићи на виши ниво, како би лакше разликовали ову врсту људи или фирми од оних који заиста нуде решења. На тај начин они који су лоши ће морати или да поправе своју услугу или да угасе фирму. Они који су добри ће опстати и онда ће морати своје услуге стално да унапређују и тако се такмиче са конкуренцијом. Тако се ствара капитализам. Тако се напредује.





Branding Slovenia (Словенија мења своје име?!)

10 12 2009

Slovenia has an identity crisis. People confound it with Slovakia. The names of the two countries, and even their flags are virtually interchangeable. Their languages are also both Slavic and so similar that both nationalities call their language with the same name: Slovenians call it “slovenski” (”slovenian”) and Slovaks also call it “slovensky” (”slovak”).

The two countries have similar sizes, and similar populations, at least to world proportions. They also have similar landscapes, because both nations are Central European countries with a continental countryside. To tell the full truth, Slovenia has some seashore, but it’s so diminute that, unlike its neighbor Croatia, it is almost a completely continental country.

Their recent histories are strikingly similar too. Both countries emerged to become nation-states in the early 90’s, and both as a result of the disintegration of a former Communist country in Eastern Europe. With these stunning similarities, not even in a century will Slovenians be able to distinguish themselves from Slovakians (or the other way around); here’s a graph on these similarities:



This mix-up has led to many public and ridicule confusions, some of them involving first-line politicians such as George W. Bush and Silvio Berlusconi, who have called Slovenian presidents and prime ministers “Slovak” by mistake in front of dozens of journalists. On the Lonely Planet guide, the photos of Slovakia are in reality of Slovenia. In March 2007, the Greek Stavros Dimas, the EU Environment Commissioner criticized “Slovakia’s poor environmental legislation” and urged the country to catch up with the rest of Europe. He meant Slovenia, of course. The two countries are so accostumed to these many confusions that a diplomat once revealed that in an undisclosed Western European capital, the Slovenian embassy meets every month with their counterparts of the Slovak embassy to exchange wrongly-addressed mail.

That’s a serious problem for a country. It’s like having one Nike and one Adidas with the same logo, the same colours, the same business, the same look&feel and the same tone of voice.

Slovenian Green, Green Slovenia

Slovenia could change either its flag or its name (or both) to avoid confusion. And this is what this article is all about – only a playground for a nation branding fantasy. If this experiment had to take place, Slovenia’s flag should be changed to green, just like the Netherlands’ flag should be orange. Why green? Because of several reasons.

Green is regarded as the “national color” of Slovenia by Slovenes themselves. The Slovenian national sports teams, in fact, usually wear green too instead of wearing white, blue and red (the colours of their flag), as the picture below shows:

Additionally, when a new tourism brand identity was launched for Slovenia in 2007, the green color was predominant. Officials explained why ‘Slovene green’ formed the core of the Slovenian brand identity:

reen is more than a colour in Slovenia. It is ‘Slovene green’ that expresses the balance between calmness of nature and diligence of the Slovene people. It stands for intact nature and our focus to keep it that way, for lifestyle equilibrium and an orientation towards nature. Last but not least, ‘Slovene green’ represents the harmony of all senses that help us to experience Slovenia. One never remembers Slovenia in images, but as the scent of forest, the murmur of stream, the astonishing taste of spring water and the softness of wood.”

Moreover, as one of Slovenia’s strengths is the country’s splendid nature (and Slovenian officials strategically attempt to project that image to the world), green colour fits the country’s image very well. The country has some of the most well-preserved environments in Southern Europe with pristine lakes and rivers, dense forests and untouched landscapes. As evidence, it hosts the largest protected brown bear community in Southern Europe (if you wonder which country is second, you’ll be surprised that it’s Greece).

A new flag for Slovenia

The idea of Slovenia changing its flag is not a freak idea nor a new invention. In fact, the current Slovenian flag is still considered a kind of a transitional solution taken immediately after the country gained independence, and discussion on the adoption of a new permanent flag arises from time to time.

In 2003, for instance, the Slovenian parliament issued a competition for the design of “design elements” that may be used for the new state symbols of Slovenia. The competition sought for the design of a flag, a coat of arms and an emblem. Almost 200 proposals were received and on October 28 that year, the jury published the decisions. The flag proposal that gained the first prize was designed by Dušan Jovanovic, a Slovenian designer who explained it as follows: “Blue, white and red stripes in the middle form the traditional pattern of Triglav, mirrored in a river underneath as a metaphore of the Slovenian waters”. The flag had some American and Greek taste in it and as consequence it wasn’t very Slovenian in my opinion. In any case, see by yourself:

The awarded design, however, was never adopted. Instead of the more radical change of the flag, a softer approach was chosen by Slovenian officials and a “nation branding” strategy including a new logo and slogan was developed: “I feel sLOVEnia”. And the new logo, what a surprise, was green too. The “I feel sLOVEnia” tagline is currently used in tourist promotions as well as for marking high-quality Slovenian goods that represent well the country. The “Slovenian Green” appears in most official communications, and if you visit Slovenia’s tourist board website, you’ll notice that it is also predominantly green:

With the reasons why green is the color, it’s time for a new proposal for Slovenia’s flag. A new design which is not as disruptive as that sketched by Jovanovic’s, but that it is more loyal to the current Slovenian flag in shape and one that honours the memory of the country’s rich history keeping the Slovenian coat of arms. But also a new design that embraces Slovenia’s attempted mind colours:

greens and white, which stand for nature and cleanness. This new flag proposal only by design and color set casts Slovenia apart: it is the flag of not another (Western-perceived) former Communist, backward Slavic country in the dark and wet Eastern Europe, but of a green and clean country at the heart of the continent. These new colors sets Slovenia apart, putting it in another “mental division”. This flag takes the country off from the Balkan backwater and puts it in the Alpine league together with Austria and Switzerland.

So, here is the proposal:

Re-naming Slovenia

But, is changing the flag enough for Slovenia to avoid traditional confusions with Slovakia? Probably not, as the name would still be too similar. Changing a country’s name is no minor challenge, but this is after all just an experiment – for once no one should take this too seriously.

I’m certainly no expert whatsoever about Slovenian history (nothing of the kind), but if we look back at Slovenia’s history we notice that the country has been traditionally associated with a region and people, Carniola and Carniolans. This region occupies more than half of the territory of today’s Slovenia, so it can be considered to be a proto-Slovenian nation. Carniola could be a good name choice for the country, as it is pertinent, catchy, distinctive and uncomplicated for most speakers.

Another possible name would be Carantania. Old Carantanians are considered to be the ancestors of modern Slovenians. However, the old Carantania was located North of modern Slovenia, and most of its territories belong now to Austria. In fact, there is a Slovenian ethnic minority in Southern Austria. And the name of the modern region of Carinthia, in Austria, probably derives from Carantania too. So, in a sense this name could become troublesome as it would arise suspicacies and that wouldn’t help its adoption. As of today, I can’t think of another name, but I’m sure others can. After all, the purpose of this article is definetely not to research the most appropiate name for re-naming Slovenia, but only pointing at the possibility of a name change.

Lest we forget, and before all hell breaks loose, changing a country’s name is nothing new either. Many countries in the world sport names which have been chosen to replace their former names. In old Europe, countries like Lithuania have debated about the need to change its country name at some occasion. Same for the United Kingdom or the Netherlands. In South America, a debate on whether it was convenient for Guatemala to change its name to Guatemaya to remark its Mayan roots also emerged. In Africa, many nations chose another name of their taste for their newborn country after they were de-colonised.

Why Slovenia and not Slovakia?

In this Slovenia-Slovakia mixup, it could be argued why should Slovenia be the one to change and not Slovakia instead, as both suffer the same problem. Well, for a number of “raw and straight”, unpretentious and properly unresearched reasons: first of all, “Slovakia” sounds more familiar, as it was part of the name of a known country, Czechoslovakia, while Slovenia sounds completely new to the world. In fact, the aforementioned misconceptions show that people call Slovenians “Slovak” more than the other way around.

Second, if Slovakia changed (say, to Moravia, the name of an ancient Slovak territory), that wouldn’t solve the problem for Slovenia because the latter could still be mixed up with Slavonia, a nearby region.

Third, Slovakia has nearly 3 times the population of Slovenia (about 6 millions against approximately 2 millions), and Slovakia is also more than twice as big (50,000 sq. km against 20,000 sq. km). So that Slovenia changes instead of Slovakia looks more reasonable and more appropiate.

Whether it is Slovenia or Slovakia the one to change, it appears that either country should at last take a serious stand on its national identity, iconography, name and image to raise above these confusions – they are certainly hurting both countries’ prospects.

Article by Andreas Markessinis





Реч, две о бренду Србије

24 08 2009

[Текст је објавила Политика 26. августа 2009. године]

За некога бренд представља обећање, за некога сигурност, а за некога неверицу јер је бренд реч страног порекла. Заправо, тај појам представља осећање које одређена особа има према производу, услузи, фирми, граду, нацији, итд. То је, дакле, специфичан осећај и не може се превести никако другачије него – бренд.

Зашто је важно да људи у иностранству имају позитиван осећај или позитивне асоцијеције када се помене име наше земље? Производи из наше земље ће бити конкурентнији. Радна снага ће бити цењенија. Научници више потшовани а туристи ће радије посећивати нашу земљу. Између осталог и грађани ће бити поноснији. Користи су бројне али има и недостатака.

За озбиљан рад на овом послу је битан тим компетентних независних људи и потребно је издвојити знатну количину новца. Међутим, чини се да то у нашем случају и није препрека. Истина је да у Србији не постоји пуно људи који су способани да се суоче са овим изазовом и да многи очекују новац из буџета. Ипак, може се запазити да је највећи проблем – време. Време као ресурс је најскупље на овом послу. Да би се први резултати приметили потребно је неколико година а цео програм може да траје и неколико деценија. За тако нешто, барем за сада, наша Влада није заинтересована. То је права штета јер да је ситуација другачија ефекат посете председника Тадића Кини би имао више ефеката, а предвиђени наступ на сајму у Шангају снажнију и јаснију поруку.

Међутим, влади требају резултати одмах. Истина је да то није карактеристика само наше владе већ је то проблем са многим развијенијим земљама од наше. Економски снажније земље од наше немају резултате или имају лоше резултате. Нпр.: Грчка, Исланд, Сингапур или Русија нису добро позиционирани на листи најбоље брендираних држава света по методологији Сајмона Анхолта за 2008. годину. Португал је за три године променио три стратегије. То говори о жељи тамошње елите да се посао обави али и шаље поруку да то није лако урадити. Шпанија је обавила изузетно добар посао и налази се на 11-том месту, док поменути Португал није на листи најбољих 50. Канада, иако важи за мирољубиву земљу, једна је од највећих светских извозника оружја а налази се на четвртом месту по истој методологији. Република Кореа (Јужна Кореа) и Финска нису задовољни садашњом позицијом и њихови стратешки тимови раде изузетно снажно како би то поправили.

Србија и Београд нису ни мерљиви методологијом поменутог научника и то треба да брине. Међутим, Србија се као држава поново појвљује са овим именом 2006. године, после 88 година. Таман када смо као савезници победили у Првом светском рату  променили смо име државе. Надаље, сви спортски, културни, привредни и други успеси су, углавном, постигнути под именом Југославија. Нпр., највећи репрезентативни фудбалски успех Југославије који је постигнут у Уругвају остварила је екипа фудбалера састављена искључиво од Београђана.

Име „Југославија“ носи сијасет информација са којима не можемо да се поносимо: комунизам, атентати, грађански ратови, ратни злочини и бомбардовање су само неке од најлошијих а најснажнијих асоцијација са којима није добро да се хвалимо а који се везују за ово име. Чини се да ово име носи много више лошег него доброг и било би интересантно истражити ову проблематику јер у неким афричким земљама ово име има позитиван призвук. Међутим, ту би се одмах и отварило питање економског, спортског, културног и другог значаја тих земаља према Србији.

Један шпански стручњак за брендирање нација је недавно, потпуно исправно, изјавијо да једино Срби мисле да Србија има лош имиџ. Наша велика снага је то што смо, условно речено, нови на тржишту.

Србија има озбиљне шансе за запажене резултате. Људи у нашој земљи су наша велика снага и ја сам бескрајно поносан на то. Недавни велики спортски догађај Универзијада је то и доказао. Гости нашег Београда и наше Србије су били пријатно изненађени гостољубивошћу, космополитским духом Београда и лепотом Српкиња. Поред овога ми имамо и културу стару преко хиљаду година. Ретко која земља има шансу да буде нова на тржишту а да понуди свету споствену културу која на овим просторима егзистира тако дуго. Поред српских корена ову земљу су обогатиле најстарије и најсјајније цивилизације у Европи. Дивно!

У разматрању позитивних страна брендирања наводим и мисао поменутог бренд стручњака, Сајмона Анхолта: “Добра глобална позиционираност земље смањује и такозвани ефекат ’’одлив мозгова’’ или чак може да врати оне који су раније отишли назад. Осећај да ће они који се врате бити део процеса који ће њихову земљу учинити земљом могућности често је довољан мотив да се врате кући.” Овде бих навео позитиван пример Кине. У ову многољудну земљу се вратио велики број младих Кинеза који су школовани у иностранству, да би помогли развоју своје земље. Промене су више него очигледне.

Пошто активно пратим ову тематику а и бавим се њоме, приметио сам три различита погледа код грађана. Једни сматрају да ми имамо лош имиџ, да не заслужујемо боље, да немамо шта да понудимо, итд. Други сматрају да смо ми „наднација“ која је сама себи довољна и којој је бренд непозната реч. То су људи који схватају конзервативизам и родољубље на погрешан начин. Трећи, којх има највише, су са правом збуњени и чекају решење. Ни прва ни друга радикална група није у праву, али то није тако страшно. Страшна је наша „елита“ која не нуди одговоре. Уместо одговора нуде нам фразе које нису достојне титула чланова Савета за брендирање нити грађана коме су упућене.

Уколико економски најјаче земље раде више на овом пољу како би ублажиле последице светске економске кризе, да ли ми имамо право да то игноришемо? Сматрам да ово питање не сме да буде политизовано и да се око њега морају сложити све значајне политичке структуре у земљи. Када се једном започне процес он се не сме прекидати јер постоји опасност да резултати који су до тада постигнути буду изгубљени. Савет за брендирање наше земље није учинио много и стицајем чудних околности није потрошио много новца. Утисак је да је Савет и састављен да неби радио.





Брендирање државе за 384 €/дан

10 01 2009

vlada_v

*Taboomagazin од 19. јануара 2009. годинe. : http://www.taboomagazine.org/code/navigate.asp?Id=19&blogId=61 

Ако нисте знали, то је порука министра у Влади Републике Србије, господина Слободана Милосављевића. Међутим, има још једна ствар коју, можда нисте знали: постоји пројекат брендирања државе! Али оно што сигурно не знате је:

 –          Ко је радио пројекат?

–          Колико је пројекат коштао?

–          Колике су потребне инвестиције?

–          Које учествовао на тендеру?

–          Ко је дефинисао циљеве пројеката?

–          Када је пројекат почео да се реализује?

–          Колико ће пројекат трајати?

–          Ко учествује у спровођењу активности?

–          И др.

 Ове информације морају да буду познате. Министар је својом изјавом показао елементарно незнање јер се брендирање државе не ради преко пројекта (једног, изолованог) већ преко стратегије. Поред тога што не зна разлику у појмовима, он чак не зна ни шта је пројекат уопште. Да зна шта је пројекат, знао би да он не може да се реализује уколико нема средстава за његову имплеметацију. У таквим случајевима (када недостаје новца) мора да се ради нов пројекат са другим активностима.

 Надаље, министар је рекао да треба да се поправи имиџ Србије како би се олакшао наступ оних који желе да изађу на светско тржиште. Министар се збунио и не зна да ли се ради о пројекту поправке имиџа или се ради о пројекту брендирања. Ти појмови нису исти, господине.

 Ако сматрате да је циљ да се олакша наступ културних, спортских, производних и других организација на светско тржиште, онда Ви имате проблем. Светско тржиште је и Нови Зеланд, Чиле, Боцвана, итд. Да ли сте сигурни да у тим земљама треба да поправимо имиџ? Да ли којим случајем сматрате да управо клутура треба да буде један од носилаца брендирања или пак мислите да би ми треба да нешто друго урадимо како бисмо олкшали нашој култури да изађе на међународну сцену?

 Ради поређења, на послу брендирања града Њујорка свакодневно ради 1000 људи. Влада Републике Србије то може да ради са 140.000 евра годишње, односно 384 евра/дан. Да! 

* Изјаву можете пронаћи на званичном сајту Владе:  http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=101472





„Бренд“ Србија

24 12 2008

promenaslike

*Објављено у лусту Политика од 24. јануара 2009. године. : http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Brend-Srbija.sr.html

“Промена слике о једној земљи није брз нити лак посао. Tаква слика се у неким случајевима формира вековима, обликује ратовима, религијом, дипломатијом затим спортским победама или поразима, познатим ’синовима и кћерима’ нације и на крају, ту су и производи које та држава извози. Бренд једне државе је као супертанкер, коме треба осам километара да промени курс и тринаест се заустави”, Изјава је Сајмона Анхолта, једног од највећих бренд стручњака данашњице.

Узнемиравајућа је чињеница, мада очекивана, да на листи 40 највећих брендова држава нема Србије. Такође, на листи 60 највећих бренодова градова нема Београда или другог српског града.

Вероватно се неко пита: Шта је бренд, уопште? Да ли нам је потребан? Најшира  јавност има погрешан појам о томе шта је бренд. Али не плашите се јер, веровали или не – то није важно. Међутим, ова тематика мора да интересује државу и стручну јавност, зато што може да помогне, односно доведе у земљу: туристе, инвестиције, интелигенцију… а може да подстакне извоз, повећа углед, олакша лобирање, итд. Бренд није грб, химна или застава. Постоје различите дефиниције бранда, а ја ћу цитирати моју омиљену једног познатог маркетара:Бренд је унутрашњи осећај који појединац има према производуОвој дефиницији бих додао и: компанији, другој особи, држави или граду.

Ако је бренд осећај, како онда може да се мери? Могуће је дати приближне резултате. Они никада не могу бити “милиметарски” прецизни али постоје у савременом брендингу методе и алати који се користе за израчунавање вредности бренда, које су релевантне. То је врло осетљив посао којим се бави врхунски професионалци.

Они који управљају брендирањем једне државе могу да изолују све добре (позитивне) ствари и да их уздигну, а да све оне које не доприносе доброј слици – не истичу (истина добро испричана). У стварности, потребно је доста стрпљења и мудрости да пошаљете неколико једноставних слика (порука) о неком месту. Не постоје пречице за овај процес: потребно је формулисати стратегију, а затим искористити сваку могућу организацију, индивидуалну акцију и сваки производ земље за достизање циља.

Када је краљица Шведске питала једну од највећих брендинг агенција, колико је времена потребно да Шведска промени слику о себи у свету, добила је одговор да је неопходно 20 до 30 година. Краљица је одговорила “Тако брзо?” О брендирању државе утицај имају политичари којима је мандат кратак за овакав изазов. Њима су потребне брзо уочљиве промене. Тај проблем није специфичан само за Србију, али то није оправдање. Ово свакако не значи да само монархије могу да имају јак бренд – напротив. Потребан је договор свих владајућих и опозиционих партија око државотворних питања, а ово је једно од тих.

Дакле, потребно је формулисати стратегију. Изгледа тако једноставно, зар не? То само тако изгледа. Пројектовати стратегију чији ће пројекти трајати преко 20 година није лак посао.

 

Узмемо у разматрање ограничавајуће факторе као што су:

–          недостатак знања из ове области,

–          слабо постојање свести грађана,

–          нешколован кадар у државним институцијама (за ову област),

–          страначки интереси који су често ипред државних и др

Јасно је да наша Стратегија брендирања има много препрека да уопште буде направљена.   

Министарство за економске односе са иностранством је у току 2006. године у „Фајненшл тајмсу“ објавило тендер за брендирање Србије. Међутим, нико не зна шта се догодило са тим послом. Недавно смо сазнали од министра Милосављевића да постоји пројекат брендирања, али су остале нејасне следеће чињенице:

–          ко је радио пројекат?

–          колико је пројекат коштао?

–          колике су потребне инвестиције?

–          које учествовао на тендеру?

–          ко је дефинисао циљеве пројеката?

–          када је пројекат почео да се реализује?

–          колико ће пројекат трајати?

–          ко учествује у спровођењу активности?

–          и друге.

 

Ако узмемо у обзир да се брендирање државе не спроводи преко једнoг изоловоаног пројекта, већ преко стратегије (односно програма), онда можемо закључити да је ова изјава дневно-политичког типа и нема значаја. У прилог томе говори и буџет од свега 140.000 евра.

Дакле, иако је важно да се донесе тако важан докуемнт што пре, чини се да нам је за тај посао више потребно саветовање (консалтинг)  него папир са излистаним активностима. Ево разлога зашто само саветовање:

–          то је државни пројекат од велике значајности (и можда, тајности),

–          непостојање усавршених метода брендирања држава и градова (нема тржишног лидера – концепт је још у развоју),

–          у склопу страгегије се морају наћи и стратегије из готово свих ресора Владе и државних институција (комплексан посао),

–          јефтиније је и

–          доноси знање у земљу и ствара стручњаке.

Иако не постоји тржишни лидер у овој области, ипак постоје методе али и стручњаци који се баве овим послом, па би њихово мишљење и савети веома помогли.

На листи 40 највећих светских брендова од балканских држава нема ни једне. Међутим, на листи од 60 највећих светских брендова градова налази се Дубровник на 56. месту. Ове информације је објавила компанија “GFK Custom reasrch” – једна од најугледнијих истраживачких фирми, а по методологији Сајмона Анхолта.

По овој методологији, за 2007. годину најбоље брендиран град је Сиднеј а прате га:

  1. Сиднеј
  2. Лондон
  3. Париз
  4. Њујорк
  5. Рим
  6. Мелбурн
  7. Барселона
  8. Ванкувер
  9. Амстердам
  10. Монтреал
  11. Торонто
  12. Берлин
  13. Мадрид
  14. Женева
  15. Милан




Слава Зачеће Св. Јована Крститеља

7 12 2008

zacece-sv-jovana

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август).








Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.